Ove godine u Margaretinom životu sve će se promeniti. Upravo se preselila iz centra Njujorka u predgrađe i nestrpljiva je da se uklopi u novo društvo koje čine drugarice Nensi, Grečen i Džejni. Margaret konačno oseća da pripada novoj sredini tek kada one oforme tajni klub na čijim sastancima razgovaraju o ličnim stvarima, kao što su dečaci, brushalteri i prva menstruacija. Ali postoje neke stvari u odrastanju o kojima je teško razgovarati čak i sa svojim najboljim drugaricama, pa Margaret nalazi nekog drugog s kim može da priča.
Bože, da l si tu? Ja sam, Margaret. Ne mogu da dočekam dva sata, Bože. Da li misliš da će Filip Liroj hteti da igra sa mnom? Nije da mi se baš toliko sviđa kao osoba, Bože, ali je veoma zgodan. I volela bih da plešem sa njim... samo jednom ili dvaput. Hvala ti, Bože.
"Džudi Blum je na tačan i duhovit način prikazala radosti, strahove i nesigurnost koji čine svet devojčice koja je na pragu adolescencije."
Publishers Weekly
ODLOMAK
Bože, da l" si tu? Ja sam, Margaret. Danas se selimo. Tako se plašim, Bože. Nikada nisam živela nigde drugde. Šta ako mi se ne svidi moja nova škola? Šta ako me svi budu mrzeli? Molim te, pomozi mi, Bože. Ne dozvoli da Nju Džerzi bude suviše grozan. Hvala ti.
Preselili smo se u utorak uoči Praznika rada*. Znala sam kakvo je vreme iste sekunde kad sam ustala. Znala sam zato što sam uhvatila mamu kako se njuška ispod pazuha. Radi to kad god je vruće i vlažno kako bi bila sigurna da dezodorans deluje. Ja još ne koristim dezodorans. Mislim da ljudi ne počinju da mirišu rđavo dok ne napune barem dvanaest godina. Mirna sam još nekoliko meseci.
Stvarno sam se iznenadila kada sam se vratila sa letovanja i otkrila da je naš njujorški stan izdat drugoj porodici i da smo mi kupili kuću u Farbruku, u državi Nju Džerzi. Kao prvo, uopšte nikada nisam čula za taj Farbruk. A kao drugo, obično me ne izostavljaju kada se donose važne porodične odluke.
Ali kada sam počela da kukam: "Zašto Nju Džerzi?" - rečeno mi je: "Na Long Ajlendu živi visoko društvo, Vestčester je isuviše skup, a Konektikat je previše neudoban."
Tako da je Farbruk u Nju Džerziju bio mesto odakle moj tata može vozom da ide na posao na Menhetn, gde ja mogu da idem u državnu školu i gde moja mama može da ima svu travu, drveće i cveće koje je oduvek želela. Samo što ja nisam ni znala da je ona sve to želela.
Nova kuća je na Morningbird Lejnu. Nije loša, delom od cigle, delom drvena. Šaloni i ulazna vrata ofarbani su u crno. Imamo i veoma lep mesingani zvekir. Sve kuće u našoj novoj ulici su veoma slične. Sve su stare sedam godina. Kao i drveće.
Mislim da smo otišli iz grada zbog moje bake, Silvije Sajmon. Ne mogu da nađem nijedan drugi razlog za selidbu. Posebno pošto mama kaže da baka ima veoma veliki uticaj na mene. Nije baš neka tajna u našoj porodici da me baka šalje u letovalište u Nju Hempširu. I da uživa u tome da mi plaća školarinu za privatnu školu (što više neće moći da radi jer ću sada ići u državnu školu). Čak mi i štr ika džempere i prišiva etikete na kojima piše NAPRAVLJENO SAMO ZA TEBE... BAKA.
I ona ne radi sve to zato što smo siromašni. Ubeđena sam da nismo. Mislim, nismo bogati, ali sigurno imamo dovoljno novca. Posebno zato što sam ja jedinica, pa ne trošimo mnogo na hranu i odeću. Znam jednu porodicu sa sedmoro dece, oni potroše gomilu para svaki put kad idu u prodavnicu cipela. Moji mama i tata nisu planirali da budem jedino dete, ali tako je ispalo, što je, ako se ja pitam, dobro, zato što ovako nema nikoga s kim bih mogla da se svađam.
U svakom slučaju, mislim da su celu ovu stvar sa kućom u Nju Džerziju smislili moji roditelji da me odvedu od bake. Ona nema kola, mrzi autobuse i misli da su svi vozovi prljavi. Tako da je neću baš mnogo viđati, osim ako ne planira da dolazi peške, što baš i nije verovatno. Sad bi neka deca mogla da pomisle: koga je briga da li će se viđati s babom? Ali Silvija Sajmon je veoma zabavna za svoje godine, a sticajem okolnosti znam da ima šezdeset. Problem je jedino što me uvek pita imam li dečka i da li je Jevrejin. E sad, to je smešno jer, pod jedan, nemam dečka. A pod dva, šta me briga da li je Jevrejin ili ne?
NAGRADE
Danas 16.09.04
Nagrada za Džudi Blum
Blum Džudi
Džudi Blum, omiljeni američki pisac za decu poznata po delima kao što su "Dini" i "Je li to Bog? To sam ja, Margaret", proglašena je ovogodišnjim dobitnikom američke Nacionalne književne nagrade. Ovo je prvi put da se nagrada dodeljuje autoru dečije književnosti. Iako su nekadašnji dobitnici Nacionalne književne nagrade bili Artur Miler, Filip Rot i Eudora Velti, poslednjih godina medalja je često išla u ruke onih koje književni establišment ne smatra dovoljno vrednim pošto predstavljaju žanrovske pisce. Tako je Rej Bredberi, SF ikona, dobio priznanje 2000. godine, dok je Stiven King, "kralj horora", nagrađen prošle godine. Džudi Blum je u svojoj karijeri postigla ogroman komercijalan uspeh. Doduše, mnogi ne smatraju da su njene knjige pogodne za decu jer se Blumova često bavi temama seksa, religije i razvoda. Džudi Blum će Nacionalnu književnu nagradu dobiti 17. novembra.
V. T.
Bože, da l si tu? Ja sam, Margaret. Ne mogu da dočekam dva sata, Bože. Da li misliš da će Filip Liroj hteti da igra sa mnom? Nije da mi se baš toliko sviđa kao osoba, Bože, ali je veoma zgodan. I volela bih da plešem sa njim... samo jednom ili dvaput. Hvala ti, Bože.
"Džudi Blum je na tačan i duhovit način prikazala radosti, strahove i nesigurnost koji čine svet devojčice koja je na pragu adolescencije."
Publishers Weekly
ODLOMAK
Bože, da l" si tu? Ja sam, Margaret. Danas se selimo. Tako se plašim, Bože. Nikada nisam živela nigde drugde. Šta ako mi se ne svidi moja nova škola? Šta ako me svi budu mrzeli? Molim te, pomozi mi, Bože. Ne dozvoli da Nju Džerzi bude suviše grozan. Hvala ti.
Preselili smo se u utorak uoči Praznika rada*. Znala sam kakvo je vreme iste sekunde kad sam ustala. Znala sam zato što sam uhvatila mamu kako se njuška ispod pazuha. Radi to kad god je vruće i vlažno kako bi bila sigurna da dezodorans deluje. Ja još ne koristim dezodorans. Mislim da ljudi ne počinju da mirišu rđavo dok ne napune barem dvanaest godina. Mirna sam još nekoliko meseci.
Stvarno sam se iznenadila kada sam se vratila sa letovanja i otkrila da je naš njujorški stan izdat drugoj porodici i da smo mi kupili kuću u Farbruku, u državi Nju Džerzi. Kao prvo, uopšte nikada nisam čula za taj Farbruk. A kao drugo, obično me ne izostavljaju kada se donose važne porodične odluke.
Ali kada sam počela da kukam: "Zašto Nju Džerzi?" - rečeno mi je: "Na Long Ajlendu živi visoko društvo, Vestčester je isuviše skup, a Konektikat je previše neudoban."
Tako da je Farbruk u Nju Džerziju bio mesto odakle moj tata može vozom da ide na posao na Menhetn, gde ja mogu da idem u državnu školu i gde moja mama može da ima svu travu, drveće i cveće koje je oduvek želela. Samo što ja nisam ni znala da je ona sve to želela.
Nova kuća je na Morningbird Lejnu. Nije loša, delom od cigle, delom drvena. Šaloni i ulazna vrata ofarbani su u crno. Imamo i veoma lep mesingani zvekir. Sve kuće u našoj novoj ulici su veoma slične. Sve su stare sedam godina. Kao i drveće.
Mislim da smo otišli iz grada zbog moje bake, Silvije Sajmon. Ne mogu da nađem nijedan drugi razlog za selidbu. Posebno pošto mama kaže da baka ima veoma veliki uticaj na mene. Nije baš neka tajna u našoj porodici da me baka šalje u letovalište u Nju Hempširu. I da uživa u tome da mi plaća školarinu za privatnu školu (što više neće moći da radi jer ću sada ići u državnu školu). Čak mi i štr ika džempere i prišiva etikete na kojima piše NAPRAVLJENO SAMO ZA TEBE... BAKA.
I ona ne radi sve to zato što smo siromašni. Ubeđena sam da nismo. Mislim, nismo bogati, ali sigurno imamo dovoljno novca. Posebno zato što sam ja jedinica, pa ne trošimo mnogo na hranu i odeću. Znam jednu porodicu sa sedmoro dece, oni potroše gomilu para svaki put kad idu u prodavnicu cipela. Moji mama i tata nisu planirali da budem jedino dete, ali tako je ispalo, što je, ako se ja pitam, dobro, zato što ovako nema nikoga s kim bih mogla da se svađam.
U svakom slučaju, mislim da su celu ovu stvar sa kućom u Nju Džerziju smislili moji roditelji da me odvedu od bake. Ona nema kola, mrzi autobuse i misli da su svi vozovi prljavi. Tako da je neću baš mnogo viđati, osim ako ne planira da dolazi peške, što baš i nije verovatno. Sad bi neka deca mogla da pomisle: koga je briga da li će se viđati s babom? Ali Silvija Sajmon je veoma zabavna za svoje godine, a sticajem okolnosti znam da ima šezdeset. Problem je jedino što me uvek pita imam li dečka i da li je Jevrejin. E sad, to je smešno jer, pod jedan, nemam dečka. A pod dva, šta me briga da li je Jevrejin ili ne?
NAGRADE
Danas 16.09.04
Nagrada za Džudi Blum
Blum Džudi
Džudi Blum, omiljeni američki pisac za decu poznata po delima kao što su "Dini" i "Je li to Bog? To sam ja, Margaret", proglašena je ovogodišnjim dobitnikom američke Nacionalne književne nagrade. Ovo je prvi put da se nagrada dodeljuje autoru dečije književnosti. Iako su nekadašnji dobitnici Nacionalne književne nagrade bili Artur Miler, Filip Rot i Eudora Velti, poslednjih godina medalja je često išla u ruke onih koje književni establišment ne smatra dovoljno vrednim pošto predstavljaju žanrovske pisce. Tako je Rej Bredberi, SF ikona, dobio priznanje 2000. godine, dok je Stiven King, "kralj horora", nagrađen prošle godine. Džudi Blum je u svojoj karijeri postigla ogroman komercijalan uspeh. Doduše, mnogi ne smatraju da su njene knjige pogodne za decu jer se Blumova često bavi temama seksa, religije i razvoda. Džudi Blum će Nacionalnu književnu nagradu dobiti 17. novembra.
V. T.
