Tisina noci ume da prija, ali ume u da izludjuje, da miluje i samara. Dve uzastopne noci, i dva stanja koja pripadaju dvema krajnostima, i taj glupavi osecaj izgubljenosti razumnih misli...
Noc prva.
Tama, reka, klupa, zvezde, tisina...Opijenost trenutkom je apsolutna, mozda cak i blago preterana. Klupa na recnom keju, potpuno obavijena tamom u kojoj vidim samo treperave zvezde, ponekog svitca, i jedne prelepe svetlucave oci. Moja ruka u njegovoj, dodir neznosti koji ovozemaljske reci ne mogu opisati. Sapat koji govori da postojim samo ja, zagrljaj u tisini kojom se prolamaju samo otkucaji dva srca koja sinhronizovano kucaju jedno za drugo.
Zatim njegove usne somotno mekanog dodira se spustaju na moje, poljupci klize istom lakocom i tisinom kao i reka koja protice pored nasih nogu. Srce pravi vecnost od ovog trenutka, misli ga smestaju u kutiju sa uspomenama. I dok zelja da trenutak zaista ostane vecan raste jedan glas tu ispred mene progovara: "Ti si jedina koju zelim zauvek kraj sebe."
Niz poljubaca se nastavlja, niz koji ce vec sledeceg dana za mene postati vazniji od svog dragog kamenja na svetu.
"Zauvek cu biti kraj tebe, obecavam." - izgovara i odlazi.
Jer, zivot je taj koji pise romane, pisac samo uhvati trenutak, prenese ga na hartiju vesto koristeci reci, igrajuci se njima kao dete igrackom, i tako trenutak postaje vecnost...
Noc druga.
Tamna soba, tisina koja odjekuje poput najjezivijeg zvuka, neprekudna, tisina koja dovodi do granice ludila i tu vesto zadrzava, pazeci da te ne gurne preko kako bi te spasila svog razarajuceg ucinka. Tisina ispunjena gorkim suzama, onim od kojih oci zabole, tisina ispunjena brojnim pitanjima, tusina koja ne nudi nikakve odgovore. Sedim u cosku sa rukama oko nogu, glave koja se odmara na kolenima , glave koja tezi da eksplodira od nesnosne buke tisine. Jeza se podmuklo provlaci kroz mene i tera me da drhtim u sred leta. Noc duga, preduga, noc koja preti da se nikada nece zavrsiti. Ja i dalje nepomicno sedim, misli su tamo gore, iznad mene...
Vreme izmedju dve noci. Dan.
Budi me nesnosna zvonjava telefona.
"Daj, pusti me da spavam, prestani da smaras."- gundjam, i okrenem se na drugu stranu trazeci hladni deo jastuka. Telefon ponovo zvoni. Pogledam na sat, shvatim da je tek 6 i 30, i vec me hvata panika, rukom trazim telefon i zurim u displej. "Adi calling" pise. Brat mog decaka iz tame. Pomislim kako zove jer se on verovatno jos uvek nije vratio kuci, pa se javljam i govorim kako sam ja vec odavno kod kuce. Prekida me promukao glas, glas pun panike i tuge.
"Ne zovem zbog toga."- kaze "Slusaj, moras odmah doci na Urgentni, imao je nesrecu sinoc. Pozuri, molim te."
Kraj razgovora. Iskacem iz kreveta i zurno oblacim majicu i farmerke, pozivam taksi. Dva minuta kasnije vec sam na putu ka Urgentnom centru. Adi ceka ispred, zabrinut izraz njegovog uvek nasmesenog lica mi govori da nije dobro.
"Lose mu je, pozuri."
Protrcim kraj njega, zaustavljam se ispred vrata sobe broj 3. Gledam ga kako nepomicno lezi, dok su oko njega rasporedjeni uzasni aparati koji ispustaju pistave zvuke. U podnozju kreveta stoji medicinska sestra koja mi rukom dade znak da udjem. Prisla sam polako, nadajuci se da cu se svakog trenutka probuditi iz ruznog sna, ali je sve bilo surovo realno i suvise bolno da bi bio samo san. Dodirujem prste koji su sinoc mrsili moju kosu, a sada vire iz gipsa, gledam u zatvorene oci koje su me pre samo par sati gledale prepune ljubavi. Vrela suza se skliza niz moj obraz. Okrecem se i pitam Adija zasto me nije odmah pozvao. Kaze: "Bio je na operaciji, mislili smo da nece biti toliko lose."
"Svejedno! Trebao si me pozvati odmah!"
"Nije bilo potrebe. Smiri se, obrisi suze, ne zelim da te vidi takvu."
Brisem suze, i par trenutaka kasnije on se budi. Vrat fiksiran, leva ruka i noga su u gipsu, podlaktica desne ruke u zavojima... Strasna slika, ali skupljam snagu, zbog njega, smesim mu se.
Sagnem se, poljubim ga i sapnem: "Moj decak iz tame ce biti dobro." - a oboje dobro znamo da lazem, "Volim te."
On se uz napor osmehnu na to, i prosaputa: "Malena, moras biti jaka, odrzacu obecanje, ali ne onako kako sam to zeleo. Pazicu na tebe odozgo. Obecavam..."
"Ma ne govori mi to. Ostvaricemo nase snove, imamo mnoge planove, secas se? Lepo vencanje, puno dece... Samo se ti sada lepo oporavi."
"Hej, mali, obecaj mi nesto. Neces ostati sama." - rekao je.
"Necu da obecavam."
"Moras, molim te."
"Ne, ne zelim."
"To mi je poslednja molba. Obecaj mi."
"Dobro... Obecavam, ali ti ces biti kraj mene."
"Necu malena, ja odlazim. Daj, poljubi me za srecan put."
Nisam vise mogla zadrzati suze, jednostavno su potekle, plakao je i Adi, i nepoznata bolnicarka, samo je on bio jak, smesio se.
"Obrisi suze, ne zelim da places zbog mene, ne smes da places zbog mene." - tiho je izgovorio.
Poljubila sam ga, rekao je da je samo mene cekao, zatvorio je oci, kao da zeli da spava, aparat je pistao bez prestanka, njegove oci, njegove usne, utonule su u san iz kog se niko ne budi...
Stajala sam kraj njega, drzeci ruku koja je jos uvek bila topla. Bolnicarka nista nije preduzela, samo je upisala vreme, iskljucila aparate. Nemo sam je gledala, ona je kao odgovor na to rekla: "Doktori su ucinili sve sto je bilo u njihovoj moci. Bilo je nemoguce spasiti ga. Cudilo ih je kako je uopste preziveo do sada. Meni je sada jasno kako." Okrenula se i otisla.
Stajala sam tu jos neko vreme, zatim su mi rekli da moram da idem. Na odlasku sam zaglila Adija, suze su tekle same, tiho, samo sam htela da znam "Kako?"
"Kamiondzija je naleteo na njegov motor dok se vracao kuci, zvali su hitnu, oni su zvali mene." - govorio je Adi, pricao je jos nesto, al' ja nisam cula sta.
Koracam tiho ka izlazu, shvatam, jedan deo mene je umro, ugasio se zauvek, sada sam pola osobe, pola onoga sto sam bila do pre samo par sati.
Ugasio se zivot koji je tek pocinjao, zivot koji je trajao samo dvadesetcetiri godine, zivot koji mi je znacio vise od sopstvenog.
Stigla sam kuci, usla u sobu, sela u cosak. Telefon je neprekidon zvonio, mama je nebrojano mnogo puta ulazila, pokusavajuci da prodre u moju tisinu, prijatelji takodje... Bezuspesno. Dva dana kasnije ustajem, oblacim ono u cemu je najvise voleo da me vidi, odlazim na sahranu. Kasnije su mi rekli da sam se cudno ponasala, bez ijedne reci dosla, polozila crvenu ruzu na kovceg, pogledala ka nebu i otisla.
Ja se secam samo ruze, nicega vise...
Prosli su dani, prvi put uzimam telefon u ruke, prelistavam poruke kojima kao da nema kraja, a sve su slicne, sve izrazavaju tugu, bol... Poslednja u nizu...
01:25 a.m.
Decak iz tame
"Najvise!"
Poruka poslata par minuta pre nesrece...
Tiho prosapucem: "Ja vise."
Znala sam da cuje, da se osmehuje, i u podsvesti sam cula ono sto je uvek bio njegov odgovor.
"Ja toliko puta tri."
Pogledah ka nebu, jedna zvezda je sjala blistavije od ostalih, ranije je nisam primetila. Znala sam, Dani, moj decak iz tame, je tu, pored mene...
"Halo, Adi, moram da razgovaram sa tobom."
Noc prva.
Tama, reka, klupa, zvezde, tisina...Opijenost trenutkom je apsolutna, mozda cak i blago preterana. Klupa na recnom keju, potpuno obavijena tamom u kojoj vidim samo treperave zvezde, ponekog svitca, i jedne prelepe svetlucave oci. Moja ruka u njegovoj, dodir neznosti koji ovozemaljske reci ne mogu opisati. Sapat koji govori da postojim samo ja, zagrljaj u tisini kojom se prolamaju samo otkucaji dva srca koja sinhronizovano kucaju jedno za drugo.
Zatim njegove usne somotno mekanog dodira se spustaju na moje, poljupci klize istom lakocom i tisinom kao i reka koja protice pored nasih nogu. Srce pravi vecnost od ovog trenutka, misli ga smestaju u kutiju sa uspomenama. I dok zelja da trenutak zaista ostane vecan raste jedan glas tu ispred mene progovara: "Ti si jedina koju zelim zauvek kraj sebe."
Niz poljubaca se nastavlja, niz koji ce vec sledeceg dana za mene postati vazniji od svog dragog kamenja na svetu.
"Zauvek cu biti kraj tebe, obecavam." - izgovara i odlazi.
Jer, zivot je taj koji pise romane, pisac samo uhvati trenutak, prenese ga na hartiju vesto koristeci reci, igrajuci se njima kao dete igrackom, i tako trenutak postaje vecnost...
Noc druga.
Tamna soba, tisina koja odjekuje poput najjezivijeg zvuka, neprekudna, tisina koja dovodi do granice ludila i tu vesto zadrzava, pazeci da te ne gurne preko kako bi te spasila svog razarajuceg ucinka. Tisina ispunjena gorkim suzama, onim od kojih oci zabole, tisina ispunjena brojnim pitanjima, tusina koja ne nudi nikakve odgovore. Sedim u cosku sa rukama oko nogu, glave koja se odmara na kolenima , glave koja tezi da eksplodira od nesnosne buke tisine. Jeza se podmuklo provlaci kroz mene i tera me da drhtim u sred leta. Noc duga, preduga, noc koja preti da se nikada nece zavrsiti. Ja i dalje nepomicno sedim, misli su tamo gore, iznad mene...
Vreme izmedju dve noci. Dan.
Budi me nesnosna zvonjava telefona.
"Daj, pusti me da spavam, prestani da smaras."- gundjam, i okrenem se na drugu stranu trazeci hladni deo jastuka. Telefon ponovo zvoni. Pogledam na sat, shvatim da je tek 6 i 30, i vec me hvata panika, rukom trazim telefon i zurim u displej. "Adi calling" pise. Brat mog decaka iz tame. Pomislim kako zove jer se on verovatno jos uvek nije vratio kuci, pa se javljam i govorim kako sam ja vec odavno kod kuce. Prekida me promukao glas, glas pun panike i tuge.
"Ne zovem zbog toga."- kaze "Slusaj, moras odmah doci na Urgentni, imao je nesrecu sinoc. Pozuri, molim te."
Kraj razgovora. Iskacem iz kreveta i zurno oblacim majicu i farmerke, pozivam taksi. Dva minuta kasnije vec sam na putu ka Urgentnom centru. Adi ceka ispred, zabrinut izraz njegovog uvek nasmesenog lica mi govori da nije dobro.
"Lose mu je, pozuri."
Protrcim kraj njega, zaustavljam se ispred vrata sobe broj 3. Gledam ga kako nepomicno lezi, dok su oko njega rasporedjeni uzasni aparati koji ispustaju pistave zvuke. U podnozju kreveta stoji medicinska sestra koja mi rukom dade znak da udjem. Prisla sam polako, nadajuci se da cu se svakog trenutka probuditi iz ruznog sna, ali je sve bilo surovo realno i suvise bolno da bi bio samo san. Dodirujem prste koji su sinoc mrsili moju kosu, a sada vire iz gipsa, gledam u zatvorene oci koje su me pre samo par sati gledale prepune ljubavi. Vrela suza se skliza niz moj obraz. Okrecem se i pitam Adija zasto me nije odmah pozvao. Kaze: "Bio je na operaciji, mislili smo da nece biti toliko lose."
"Svejedno! Trebao si me pozvati odmah!"
"Nije bilo potrebe. Smiri se, obrisi suze, ne zelim da te vidi takvu."
Brisem suze, i par trenutaka kasnije on se budi. Vrat fiksiran, leva ruka i noga su u gipsu, podlaktica desne ruke u zavojima... Strasna slika, ali skupljam snagu, zbog njega, smesim mu se.
Sagnem se, poljubim ga i sapnem: "Moj decak iz tame ce biti dobro." - a oboje dobro znamo da lazem, "Volim te."
On se uz napor osmehnu na to, i prosaputa: "Malena, moras biti jaka, odrzacu obecanje, ali ne onako kako sam to zeleo. Pazicu na tebe odozgo. Obecavam..."
"Ma ne govori mi to. Ostvaricemo nase snove, imamo mnoge planove, secas se? Lepo vencanje, puno dece... Samo se ti sada lepo oporavi."
"Hej, mali, obecaj mi nesto. Neces ostati sama." - rekao je.
"Necu da obecavam."
"Moras, molim te."
"Ne, ne zelim."
"To mi je poslednja molba. Obecaj mi."
"Dobro... Obecavam, ali ti ces biti kraj mene."
"Necu malena, ja odlazim. Daj, poljubi me za srecan put."
Nisam vise mogla zadrzati suze, jednostavno su potekle, plakao je i Adi, i nepoznata bolnicarka, samo je on bio jak, smesio se.
"Obrisi suze, ne zelim da places zbog mene, ne smes da places zbog mene." - tiho je izgovorio.
Poljubila sam ga, rekao je da je samo mene cekao, zatvorio je oci, kao da zeli da spava, aparat je pistao bez prestanka, njegove oci, njegove usne, utonule su u san iz kog se niko ne budi...
Stajala sam kraj njega, drzeci ruku koja je jos uvek bila topla. Bolnicarka nista nije preduzela, samo je upisala vreme, iskljucila aparate. Nemo sam je gledala, ona je kao odgovor na to rekla: "Doktori su ucinili sve sto je bilo u njihovoj moci. Bilo je nemoguce spasiti ga. Cudilo ih je kako je uopste preziveo do sada. Meni je sada jasno kako." Okrenula se i otisla.
Stajala sam tu jos neko vreme, zatim su mi rekli da moram da idem. Na odlasku sam zaglila Adija, suze su tekle same, tiho, samo sam htela da znam "Kako?"
"Kamiondzija je naleteo na njegov motor dok se vracao kuci, zvali su hitnu, oni su zvali mene." - govorio je Adi, pricao je jos nesto, al' ja nisam cula sta.
Koracam tiho ka izlazu, shvatam, jedan deo mene je umro, ugasio se zauvek, sada sam pola osobe, pola onoga sto sam bila do pre samo par sati.
Ugasio se zivot koji je tek pocinjao, zivot koji je trajao samo dvadesetcetiri godine, zivot koji mi je znacio vise od sopstvenog.
Stigla sam kuci, usla u sobu, sela u cosak. Telefon je neprekidon zvonio, mama je nebrojano mnogo puta ulazila, pokusavajuci da prodre u moju tisinu, prijatelji takodje... Bezuspesno. Dva dana kasnije ustajem, oblacim ono u cemu je najvise voleo da me vidi, odlazim na sahranu. Kasnije su mi rekli da sam se cudno ponasala, bez ijedne reci dosla, polozila crvenu ruzu na kovceg, pogledala ka nebu i otisla.
Ja se secam samo ruze, nicega vise...
Prosli su dani, prvi put uzimam telefon u ruke, prelistavam poruke kojima kao da nema kraja, a sve su slicne, sve izrazavaju tugu, bol... Poslednja u nizu...
01:25 a.m.
Decak iz tame
"Najvise!"
Poruka poslata par minuta pre nesrece...
Tiho prosapucem: "Ja vise."
Znala sam da cuje, da se osmehuje, i u podsvesti sam cula ono sto je uvek bio njegov odgovor.
"Ja toliko puta tri."
Pogledah ka nebu, jedna zvezda je sjala blistavije od ostalih, ranije je nisam primetila. Znala sam, Dani, moj decak iz tame, je tu, pored mene...
"Halo, Adi, moram da razgovaram sa tobom."
